Na sopstveni domen. Evo OVDE.

U članku Weblogs in die Lehre, dvoje saradnika tibingenškog IWM, instituta koji se bavi istraživanjem sticanja i razmene znanja posredstvom novih obrazovnih i komunikacionih medija, daju tri primera primene webloga u nastavi na nemačkim visokoškolskim institucijama.

Prvi primer: studenti su bili obavezni da povodom jednog predavanja iz psihologije motivacije na weblog platformi podignutoj u tu svrhu napišu najmanje po dva pitanja (posta) o materiji obrađenoj u predavanju i da najmanje četiri puta komentarišu pitanja drugih studenata. Obaveznost je ovde bila ometajući faktor, ali je kvalitet priloga bio prilično dobar. [SR: Weblog je ovde korišćen kao zamena za diskusiju na seminaru; korišćen je drugačiji medij, ali su zahtevi i očekivanja bili kao u klasičnoj nastavi.]

Drugi primer: weblog je korišćen kao (neobavezno) dodatno nastavno sredstvo. Nastavnik je na weblog postavljao dodatni nastavni materijal, prezentacije, folije, kvizove, i podsticao diskusiju među studentima. Weblog su studenti posebno rado koristili neposredno pred termin ispita, kako bi razjasnili nejasnoće i nedoumice. [SR: U ovom slučaju, weblog je korišćen umesto nekog uobičajenog courseware alata; medij je odgovarajući, ali prosto-naprosto nije izabrana odgovarajuća alatka.]

Treći primer: weblog platforma je korišćena kao celoviti virtuelni kolegijum u okviru jednog seminara doktoranata sa više istraživačkih institucija. Učesnici su birali po jednu temu, obrađivali je i postavljali na weblog, a ostali su komentarisali temu. Ovaj oblik rada je bio dopunjen sinhronom audio konferencijom. [SR: I ovde je u osnovi weblog korišćen kao zamena za neke tehnike klasične nastave, ali su potencijali medija mnogo bolje iskorišćeni nego u prvom primeru.]

U zaključku autori posebno skreću pažnju na problem usklađivanja otvorene i slobodne strukture webloga kao medija sa jedne, i kontrolisanih nastavnih procesa sa druge strane.

U ovo predizborno vreme verovatno je malo pažnje privukla jedna Tanjugova informacija. Komentarišući jedan vladin dokument usvojen krajem 2006, koji određuje strategiju Vlade za razvoj obrazovanja odraslih, službenica Ministarstva prosvete Mirjana Milanović iznela je, doslovno, sledeće podatke: „Skoro 50 odsto odraslog stanovništva se nalazi na elementarnom obrazovnom nivou ili ispod njega, što znači da oko dva miliona ljudi starijih od 15 godina nema zanimanje, odnosno nije kvalifikovano ni za kakav rad“.

Brojke su alarmantne, iako ne sasvim precizne. Prema rezultatima popisa iz 2002, među osobama starijim od 15 godina, bez osnovne škole je 1.380.000 stanovnika Srbije (21,8%), a samo osnovnu školu ima 1.500.000 stanovnika. Kada se ove dve cifre saberu, dobije se 45,7%, odnosno – blizu tri miliona ljudi! Programi dodatnog i dopunskog obrazovanja, dokvalifikacije i prekvalifikacije potrebni su ne samo za njih, nego i za dobar deo od onih 2,5 miliona stanovnika sa završenom srednjom školom, čije šanse za zapošljavanje su umanjene što usled ekonomske krize što usled ekonomskog razvoja.

Šta treba da bude naš prioritet? Obrazovanje za razvoj, svakako. Lepa formula. Ali taj razvoj mora da uključi i smanjivanje jaza između kako-tako obrazovanih i neobrazovanih.

Zainteresovan za aspekte „upotrebljivosti“, što je jedna od glavnih tema bloga Miloša Krnete, naišao sam na jedan tekst Jakoba Nilsena, koji govori o tri aspekta „digitalne podele“: podela po ekonomskoj snazi, po potencijalu upotrebljivosti i po onome što on naziva, približno, podelom po moći ili sposobnosti. Nilsenov zaključak, posle kratkog razmatranja izvora ovih linija razgraničenja, jeste da je prva podela najlakše rešiva, da postoje mehanizmi da se reši druga (samo nedostaje odluka da se to čini), ali je skeptičan u pogledu trećeg oblika „digitalne podele“.

U ovdašnjim uslovima, gde, prema nalazima Republičkog zavoda za statistiku objavljenim 21. decembra 2006, 26,5 % domaćinstava poseduje računar, a 18,5% internet priključak, ovim trima podelama treba da dodamo još jednu – ne znam kako da je nazovemo, kulturološkom ili socijalnom. Prema istraživanju Zavoda za statistiku, čak 56,8% ispitanika nikada nije koristilo računar, a u poslednja tri meseca to je činilo svega 33,6% ispitanika! Internet nikada nije koristilo 68,4% ispitanika. Za utehu, u apsolutnim brojkama, ona jedna trećina korisnika računara čini gotovo dva miliona stanovnika.

Pomenuto istraživanje obuhvatilo je i stanje u privredi. Procenti su ovde znatno veći nego kada je reč o stanovništvu. Manje od 3% preduzeća ne koristi računare u poslovanju, a 9,8% nema internet vezu.

U prilog jednoj od teza koje sam izneo u jednom od prethodnih tekstova. Korišćenje IKT nije neutralno u odnosu na naš način razmišljanja. Kompjuter koristim za pisanje već nekih 15 godina. Odavno sam primetio da se moj stil prilagodio tehnologiji: smisaone celine nisu više toliko ograničene na veličinu pasusa, koliko na visinu ekrana. Ta promena se odigrala sama po sebi, a ja sam je samo u jednom trenutku postao svestan.

Da to nije ništa neobično, i da slične promene mogu da pokrenu različiti programi, ilustrovaću jednim člankom o retorici PowerPointa, iz prethodnog broja časopisa Seminar.net koji objavljuje Univerzitet u Lilehameru, Norveška. Časopis se bavi pitanjima uticaja novih tehnologija i novih medija na obrazovanje.

Na grafikonu nije prikaz strukture složenog organskog molekula, nego jednog dela strukture sajta Metafora. Alatka za vizuelizaciju (Java aplet) nalazi se ovde. Blog autora apleta, sa objašnjenjima i vezama za preuzimanje apleta i izvornog koda, nudi i neke slične alatke.

Iz ovoga ponešto može i da se nauči, naročito kada se upoređuju različiti sajtovi. Na Flickr servisu postoji čitava jedna grupa posvećena vizuelnom prikazu strukture internet sajtova pomoću ove alatke, a pod tagom websitesasgraphs na današnji dan nalazi se preko 2.250 prikaza. Neki od tih prikaza izdvajaju se izvanredno pravilnim formama (što na ovde prikazanom grafikonu baš i nije slučaj).

Nije bilo teško pronaći jedno hrvatsko istraživanje na ovu temu, doduše iz 2003.

U knjizi Mreža u razvoju beogradskog CEPITa nalaze se rezultati istraživanja korisnika i nekorisnika interneta u Srbiji. Pored statističkih podataka koji daju presek korišćenja interneta u Srbiji 2005. (krajem 2006. ove vrednosti su, pretpostvljamo, već drugačije), knjiga sadrži i prikaz stavova korisnika i nekorisnika interneta (a) prema samom internetu i IKT, (b) prema liberalizmu i konzervativizmu kao političkim orijentacijama, i (c) prema informacionom društvu.

Bila bi zanimljiva neka slična istraživanja koja bi obuhvatila posebno studentsku populaciju, kao i stavove onih koji se opredeljuju za dodatno obrazovanje.

Danas se neprestano sluša o tome kako je znanje roba, kako je posao u obrazovanju posao budućnosti. Lepo zvuči. Optimistički prizvuk ovih tvrdnji je verovatno sasvim opravdan. Postavimo međutim pitanje – koja vrsta znanja može biti roba, koja vrsta znanja se može posedovati, da bi se njom moglo trgovati.

Mi prirodno kažemo: „moje znanje“; ali smisao tog „moje“ u ovom iskazu je drugačiji nego kada kažemo „moj kompjuter“, „moja olovka“, kada kažemo „moja žena“ ili „moj sin“, kada kažemo „moja ruka“… Čije može biti moje znanje? Čije znanje može biti moje?

Poslužimo se primerima. Znanje o periodnom sistemu elemenata dugujemo jednom ruskom naučniku, Mendeljejevu. Da li je tablica periodnog sistema njegovo – ili svačije znanje? A tablica množenja? „Čija“ je tablica množenja? Moja, tvoja, svačija.

Razmotrimo sada sledeće primere. Neko iskoristi znanje iz biogenetike da bi stvorio sortu vinove loze imunu na plamenjaču. Neko drugi zahvaljujući poznavanju psihoterapije uspešno leči neuroze. U ovim slučajevima izgleda kao da smemo da dozvolimo da se nad postignutim rezultatom istakne zahtev za pravom svojine. Gde ovde leži linija razgraničenja? Teorija/aplikacija? Sadržaj/organizacija? Pa onda kažemo da se ne može posedovati sadržaj znanja, nego forma u kojoj se ono oblikuje? Ali za sve drugo što se može posedovati, kao da važi da se poseduje konkretni sadržaj, a ne moguća forma. Da li je način posedovanja znanja i po tome drugačiji od načina posedovanja drugih vrednosti? Da li je razlog tome u okolnosti, nabačenoj u prethodnom tekstu, što znanje ima karakter nečeg nematerijalnog?

Kada baratamo znanjem kao robom, kakvim znanjem baratamo? Kako možemo da prodajemo formu, a da budemo indiferentni prema sadržaju?

Znanje spada u onu neobičnu vrstu resursa koji se sve više uvećavaju što se više koriste. Ugalj, nafta, rude, pijaća voda – svega toga ima manje kada se koristi. Znanja ima više.

Ako su ugalj, nafta, rude, pijaća voda (itd) resursi određeni svojim materijalnim karakterom, onda je znanje – nematerijalni resurs.

Čemu je znanje slično po tome što ga ima više ukoliko se više koristi? Pa, mnogim drugim fenomenima čovekovog sveta: ljubavi ili mržnji, recimo.